Zbog nas se mama često noću budi
Ružno sanjamo, il’ nam rastu zubi.
Mali smo još uvek, plačemo često,
nestašni ponekad, ne drži nas mesto.
Gledamo moju predstavu iz vrtića,
bio sam smešan, mama nam priča.
Često nas mama gleda bez reči,
ljubi u čelo dok na kolenima kleči.
Trčimo kroz kuću noseći patofnice,
rukice su naše i dalje male krofnice.
Mama kaže “rastite sporije,
da ne budete veliki
u vreme skorije!”
Igramo se puno svakoga dana,
najsočnija jela uvek ima mama.
Tata ima super moći.
Tata doleti kada plačem u sred noći.
Priča mi o životinjama i brzim rekama,
o velikom kosmosu i sjajnim planetama!
Učimo da pišemo brojeve i slova,
igramo se žmurke, i tako isponova.
Veš iz mašine vadimo,
kupimo cveće, mamu iznenadimo.
Tata često zavodi red,
ali ne može tako u nedogled.
Kada je na mene ljut,
Brzo se pomirimo svaki put.
Deko,
Je l’ si nekada dečak bio?
Je l’ tebe neko u čelo ljubio?
Je l’ su ti čitali priče?
Je l’ si imao deko
omiljene autiće?
Je l’ si voleo ljuljaške
i mace da juriš?
Kad padneš sa vrteške
Je l’ si znao da se duriš?
Je l’ si voleo lizalice?
Je l’ i tebe neko
vodio preko ulice?
Sve ovo deko,
Je l’ i tebi neko?
Čekale me jutros
slane i meke
Kifle sa sirom
kod bake i deke
Bilo ih je mnogo
da verovati nisam mog’o!
Ipak ne pojedoh sve
smazah velike dve.
Nestrpljivo čekam ja,
baka mesi još đakonija.
Ima keks torta,
na njoj šlag,
bakin, lep i blag!
Kod bake uvek đakonije,
recite jel’ tako ili nije?
Moj bata je takav,
dosadan i kmezav.
Juče beše lupadžija,
a danas, zamislite
najbolji je bukadžija.
Takav sam i ja,
al’ to je priča posebna.
Ipak, bata bolje peva.
Glasovito, pa kuća seva.
Ne peva svašta.
Već operu, nego šta!
I u parkiću se pohvali,
da čuju drugi, ako nisu znali.
Koncert drži svi se okreću
čude se i očima prevrću.
Svake noći predstava je ista,
mama je kraljica našeg diska.
Igranku vodi u sitne sate,
Trči meni i nazad do bate.
Nosi punđu i pidžamu,
takvu sam i upoznao moju mamu.
Budim se čim zaplače bata,
pa se igranci priključi i tata.
Noć je duga kad bata peva,
dan još duži, mama samo zeva.
Kad tiha je noć i nema panike.
Tad mama buduje iz navike.
Od sobe do sobe šeta,
sanjivim hodom
PRSTI – PETA.
Rano je jutro,
totalni je muk.
Kamenčići prave
bajkovit zvuk.
Merkam i diram,
pažljivo ih biram.
Svakom od njih
lepe su obline.
I svaki je dobio
posebno ime.
Desilo se par puta,
I ko zna još koliko,
da sramota me proguta
i pocrvenim ovoliko.
Sigurno već znate
ja napravih štetu,
u rane jutarnje sate
upiških se u krevetu.
Najlepše priče
baka mi čita,
kod bake me čeka
vruća pita.
Vesele joj oči,
za igru spremne,
visoko kad skoči
i juriš kad krene.
Toliko puta
ljubi me u čelo,
i spremi, uvek, omiljeno jelo.
Je li tako, bako?
Takav je bata,
on postoji
meni iz inata.
Ne da mi mira,
baš me nervira.
Odskora pere i zube!
I svi ga vole, svi ga ljube!
Sa njim je sve, stvarno,
u inat i namerno.
Bata je bata,
volim ga iz inata!
Po sred glave
bata nosi oči plave.
Svako veče se pere
I to me nervira
do najveće mere!
Ipak,
imamo slično
nešto tako tipično.
Nema slađe nam želje,
od one
kad nadmudrimo
naše roditelje.
Opet je pala ta dosadna noć
I večeras je pala,
Ta dosadna noć.
Zar moram u krevet,
Opet sada poć?
Ma sve bih sada jeo.
I grozan brokoli,
Baš bi mi seo,
I kuvana jaja,
Što nikad nisam hteo,
I supicu bez soli,
I svežu papriku,
I čorbe punu kašiku.
Je l’ mogu soka,
gutljaj samo jedan?
Baš sam sada,
Mnogo, mnogo žedan.
Molim te da čitaš,
Sve četiri priče,
Molim te seci mi,
Na nogama noktiće.
Ne gasi svetlo,
Sad mi se vrišti,
Hajdemo na nošu,
Baš mi se piški.