Jasper Jul – Vaše Kompetentno Dete
Ovu knjigu preporučujem svim roditeljima. Ovo je jedna od knjiga o roditeljstvu koja je meni dala novi pogled ne samo na vaspitanje dece nego na ceo svet oko mene. Zbog toga sam odlučila da ću da se izdvajam odlomke da vas motivišem da je pročitate, ako ne celu, bar ove delove što su tu.
Izabel Fijioza – SVE SMO POKUŠALI
Ovo je jedan jako koristan priručnik gde su identifikovane poteškoće sa kojima se susreću roditelji i predstavljene opcije rešenja tih teškoća. Meni je bilo jako interesantno da čitam. Posebno je dobra za roditelje sa malom decom do 3, 4 godine.
Maria Montessori – Upijajući Um
Ova knjiga zaista donosi puno znanja o dečjem mozgu i pomogla mi je da razumem sve teške momente u kojima se često nađem. Detaljno i pedantno opisuje kako i zašto je dete “Upijajući Um” od rođenja do šeste godine svoga života. Kroz životne primere knjiga pripoveda kako dete poseduje mentalnu sposobnost koja je jedinstvena kada su mali i omogućava mu da upije sve što ga okružuje.
FILIPA PERI – Da su samo vaši roditelji pročitali ovu knjigu
Evo još jedne knjige o roditeljstvu od psihoterapeuta Filipe Peri, Peri iznosi autentičan pogled na koncept roditeljstva. Autorka odstupa od etiketa “dobar” i “loš” roditelj, imperativa sreće i savršenstva, naglašavajući koliko je važno da ostvarimo postojanu vezu sa detetom.
DETALJNIJE O SVAKOJ KNJIZI ČITAJTE ISPOD:
Jasper Jul – Vaše Kompetentno Dete
“Jesper Jul je bio porodični psihoterapeut, predavač i autor brojnih knjiga iz oblasti porodičnog života, vaspitanja i roditeljstva. Njegova dugogodišnja praksa u radu sa decom i porodicama bila je vezana za širok spektar okruženja za rad, od škola i vrtića, rada sa porodicama dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju, samohranih roditelja itd. Kao volonter radio je sa decom mladima i porodicama u izbegličkim kampovima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Od 1979. do 2004. godine bio je direktor Kempler instituta u Skandinaviji, centra koji nudi postdiplomsko obrazovanje iz oblasti porodične psihoterapije i savetovanja. “
– tekst preuzet sa sajta https://www.familylab.rs/
Izdvojila sam aktuelne odlomke iz ove knjige prodate u 500.000 primeraka:
GOVORITI DECI DA SU LOŠA JE POVREDA NJIHOVOG INTEGRITETA
U prošlosti kada se još uvek verovalo da se deca rađaju kao nesposobni poluljudi, bilo je moguće opravdati kršenje njihovog integriteta uz sledeće izraze“ Mene boli više nego tebe ili Jednog dana ćeš mi biti zahvalan za sve ovo”. Ove izjave otkrivaju kako su se roditelji neprijatno osećali u tom činu. Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak pa ako njihova poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve ne njima vrišti “Povređujes me.”
Neka deca će zapravo reći da ih boli a zauzvrat ce dobiti “Ćuti dok ja govorim”. U drugim slučajevima odrasli pogrešno tumače govor dečijeg tela kao prkos i na njega reaguju rečima ”Gledaj me kad pričam sa tobom”. Oba odgovora nameću društveni ideal, a sve nauštrb ličnog integriteta deteta. Komentari poput ovih govore detetu “Nije važno da li ono što izgovaram tebe povređuje ili ne, doduše ako te povređuje, možda ćeš bolje zapamtiti. Ovde je važnije da se naučiš pristojnosti,a to znači da gledaš onoga ko ti se obraća!”
Ukoliko to ne ostavi jak utisak, odrasli uhvate dete za bradu i na silu je podignu. Tada detetu ostaje samo jedna linija odbrane: oboren pogled. Međutim, ovakva reakcija može da razbesni pojediine roditelje do te mere da pribegnu fizičkom nasilju ili pošalju dete u sobu dok ne shvati šta je učinilo.
SVE SMO POKUŠALI – IZABEL FIJIOZA
Izabel Fijoza je mama dvoje dece koja je uvek želela da zna više o deci i fazama kroz koje deca prolaze. Želela je da ih što bolje razume. Radila je kao psihoterapeut gde se svakog dana susretala sa situacijama koje su joj dokazvale da se tradicionalni modeli vaspitanja ne pokazuju kao uspešni. U ovu knjigu unela je proizvod svojh razmišljanja,ne recepata , jer ne postoji nijedan pravi recept koji će nam pomoći da odjednom “uspešno” vaspitamo dete.
Ova knjiga je zaista pokrila sve što me mučilo.
Koliko samo puta vam se dešava da čujete da je dete bilo dobro u vrtiću a čim ga uzmete plače za svaku sitnicu ili besni?
E i nama se to dešava i drago mi je što ova knjiga pokriva taj problem. Izabel FIjoza to objašnjava ovako:
Kada mame i tate nema, bolje je ostati povučen, a kada mama ili tata (bezbednost) dođe mogu se opustiti i izbaciti svu nagomilanu tenziju. Za mame i tate je to težak trenutak jer imaju utisak da deci nije lepo prošao dan( što često nije slučaj). Plač i bes su pražnjenje tenzije koje s poverenjem izlivaju tek pred izvorom bezuslovne ljubavi: mamom ili tatom. Takvo ponašanje nastaviće se još nekoliko godina. Setite se toga kada vaš adolescent bude iskaljivao svoj bes na vama. Ne zaboravite da ste vi privilegovani primalac patnji. Ne zato što nemate autoritet, već zato što se osećaju sigurno kada su sa vama.
ON URLA ČIM SE UDALJIM
On brizne u plač čim se udaljite nekoliko koraka i okrenete leđa. Njegova rekacija nema nikakve veze sa nedostatkom ljubavi. U tom uzrastu on voli da se igra “ju-hu, evo me” ali još uvek ne zna žmurke. Kad mu nestanem sa vidika, njega obuzme hormon stresa. Njegova reakcija je prirodna, oseća ansioznost zbog razdvajanja koja očinje između 7 i 15 meseci, a smanjuje se između 3 i 3 i po gdine. Sa dve i po godine dete čuva sliku svog roditelja u glavi, ali ona još nije dovoljno stabilna i nestaje u stresnim situacijama. Budite strpljivi, kada dete bude moglo da se priseti vašeg lika kad god poželi, bolje će podnositi vaše odsustvo. Mislite na to da će doći dan kadaće detetu biti draže da bude u društvu vršnjaka nego sa vama, uživajte u ovom periodu. Život je kratak.
HOĆU TO! (tantrumi u supermarketu)
Kad je detetov nervni sisterm preopterećen, pokreće pražnjenje akumiliranih tenzija, ili na engleskom tkz. tantruma, molite ga da se smiri. Ali, takođe trebate znati da ta kriza koju on on doživljava JESTE NAČIN SMIRIVANJA. Posle toga, dete se smeje i opušteno je i roditelji to tumače kao predstavu. Supermarket brzo zasićuje mališanove kapacitete. Previše je boja, zvukova, a da ne pominjem tenziju okruženja. Dete traži bombone u želji da se smiri i fokusira na nešto, ali nailazi na vašu zabranu i tu dolazi do tantruma…
Iz dečje perspektive to izgleda ovako:
Mama, u mom mozgu i telu besni oluja. Ne čujem ni šta mi govoriš. Ako me udariš po guzi, urlaću još jače ili ću zanemeti od zaprepašćenja. Mislićeš da je možda to što si me lupila po guzi bilo efikasno, ali ja ću biti ukočen od stresa. Dodatni strah i stres mi nisu potrebni. Zašto si tako ljuta? Šta se desilo? Potrebna si mi, mama, da smiriš ovu oluju. Vičem glasnije da bi mi ti pomogla. Ne prepuštaj me mom besu. Kad ima previše stvari za gledanje, mirisanje, slušanje… Moja glava ne zna gde će pre. Gle, bombone! Tako su šarene , kad ih uzmem uzbuđen sam i postanem aktivan, ne znam šta da radim. Kad mi ih uzmeš, glava mi se izgubi. Ne radim to namerno, mama. Hormoni stresa preplavljuju moje telo, moji neuroni pokretači oslobađaju tenziju,pa se derem, plačem, valjam po zemlji, udaram glavom o pod… Ponekad izdržim do kuće i eksplodiram kad te imam samo za sebe, a ponekada i ne uspem… Paradoksalno je nervirati se i tražiti od deteta da se odmah smiri. Potreban je čvrst zagrljaj koji izaziva lučenje oksitocina, hormona koji će mu pomoći da se smiri. Nikako ne kupujte detetu bombone koje traži tada,njemu je potreban zagrljaj da nauči kako da upravlja svojim životom….
MARIA MONTESSORI – UPIJAJUĆI UM
Gubitak vremena koji je nenadoknadiv
Detetova istinska energija, ta dinamička moć hiljadama godina je zanemarivana. Ona predstavlja nešto posebno, nešto što zadire u suštinu ljudskosti i što do sada niko nije uzeo u obzir. Savremeni civilizovani čovek neprestano ide napred ne primećujući skrivena blaga koja leže u psihičkom carstvu deteta.Nema sumnje da je razdoblje ranog detinjstva najbogatiije kreativnim potencijalima- Zato ga uz pomoć vaspitanja treba iskoristiti na pravi način koji se može zamisliti. Gubitak tog vremena je nenadoknadiv. Prve godine života ne samo da ne smemo zanemariti, naprotiv, moramo ih negovati sa najvećom pažnjom. Danas postajemo svesni tog neiskorišćenog bogatstva jer u pitanju je samo ljudski duh.Dete poseduje um da upija znanja. U stanju je samo sebi da bude učitelj. Dovoljno je samo površno posmatranje deteta da nas u to uveri. Dete raste govoreći jezikom svojih roditelja. S druge strane znamo da za odrasle ovladavanje jezikom predstavlja ogromnu intelektualnu tekovinu. Dete niko ne poučava. Ipak, ono je u stanju da savršeno upotrebljava imenice, glagole, prideve.
Prve dve godine života dete nas upoznaje sa karakterističnim obrascem psihičkog života, potpuno drugačijim od onog koji srećemo u odrasle osobe. To je naš novi put!
Dete raspolaže ogromnom mentalnom energijom, većom nego što se može zamisliti! Kad se rodi, u psihološkom smislu, ne predstavlja ništa, nije u stanju da učini koordinirani pokret. Ne govori, mada primećuje sve oko seve. Posle izvesnog vremena, dete govori, hoda, iz jednog dostignuća u drugo, sve dok se ne izgradi u čoveka u svoj njegovoj fizickoj i duhovnoj veličini.
Dete je tvorac čoveka. Govorilo se da e majka odgajila dete učeći ga da hoda i govori. Znamo da to nije istina, majka samo bebu donosi na svet ali je beba ta koja stvara čoveka. Dete usvaja jezik običaje i navike ljudi oko kojih se zadesi.
Bajka koja postoji
Kada bih vam rekla da postoji planeta na kojoj nema učitelja, ni potrebe za podučavanjem, a stanovnici te planete, ne radeći ništa drigo do živeći i šetajući se – bez ikakvog napora uspevaju sve da znju i u svoj um čvrsto utisnu celokupno znanje, zar vi ne biste pomislili da je to lepa bajka? Ipak to što zvuči suviše fantastično da bi bilo išta više od ploda bogate mašte zaista postoji. To je način na koji dete stiče znanje, to je put koji ono sledi. Dete uspeva sve da nauči a da nije svesno da uči, prelazeći malo-pomalo, od nesvesnog ka svesnom, neprestano napredujući stazom radosti i ljubavi.
Za mene je zaista uvek fascinantan taj momenat kako se togodilo to da zvuci, u početku, bez ikakvog smisla, iznenada unesu u detinji um i predstave značenja? Dete nije “upilo” samo reči i njihovo značenje, ono je, u stvari, apsorbovalo rečenice i njihove konstrukcije. Bez razumevanja rečenične konstrukcije nismo u stanju da razumemo ni jezik. Kada, na primer, kažemo: Čaša je na stolu – značenje koje pridajemo rečima proističe iz reda u koji smo ih postavili. Da smo rekli čaša na je stolu, bilo bi teško shvatiti ideju. Mi crpimo smisao iz rasporeda reči u rečenici, a upravo taj smisao jeste ono što dete uspeva da upije. Koji mehanizam sve ovo omogućuje? Obično se kaže da dete pamti stvari, ali da bi pamtilo treba da ima memoriju, a dete je nema. Naš um, takav kakav je, ne bi bio u stanju da dopre dotle dokle je dopro detinji. Treba posedovati drugačiji mentalni sklop, pa da se ni iz čega razvije jezik. Dete ga ima. Njegova i naša inteligencija nisu iste vrste. Mi znanje stičemo posredstvom svoje inteligencije a dete ga asimiluje čitavom svojom psihom.
FILIPA PERI – DA SU SAMO VAŠI RODITELJI PROČITALI OVU KNJIGU
Delim sa vama interesantne odlomke:
To nije za mene, debela sam, beskorisna sam, treba da odustanem i kako ovakve recence uticu na decu
Ako želite da vaša deca budu srećna, stvar koja to može onemogućiti više nego bilo šta drgo jeste vaša samokritičnost. Deca ne rade ono što im kažemo već ono što mi radimo. Zato ako imate naviku da krivite sebe za sve i svašta, vrlo je verovatno da će i vaše dete usvojiti tu potencijalno destruktvinu naviku. Naši nasleđeni obrasci ličnosti ličnosti i ponašanja često su prisutni u načinu na koji se obraćamo sebi, naročito putem našeg unutrašnjem kritičara. Skoro svako od nas ima u glavi neki ustaljen komentar na koji smo toliko navikli da više i ne obraćamo pažnju na to šta nam stvarno govori. Ali, taj glas može biti strog unutrašnji kritičar. Možda govorite sebi nešto poput “to nije za mene “, “ne veruj nikome” “ja sam beznadežan slučaj” “nikad neću i biti dobra” ili “treba da odustanem”, “ništa ne mogu da uradim kako treba”,” debela sam , “beskorisna sam”. Budite jako oprezni sa takvim unutrašnjim dijalogom, jer on neće imati snažan uticaj samo na vaš život vec u na život vašeg deteta. Osim toga taj negativni unutrašnji glas često nađe način da pojača neraspoloženje, podrije samopouzdanje i izazove u nama opšti osećaj da nismo dovoljno dobri.
Čvrsto sam rešena da ne prenesem negativnost na svoju decu. Ne želim da imaju strah od neuspeha. To je tako demorališuće.
Brinite o sebi i volite sebe zato što je vaše dete jedinstveno biće kreirano od gena i okruženja. Kakvo misljenje imamo o sebi i koliko odgovornosti preuzimamo za to kako reagujemo na našu decu ključni su aspekti u roditeljstvu.
Važno je napomenuti da da ličnost i karakter dece ne oblikuje samo to kako mi reagujemo na njih, već i ono što ona vide i osećaju u svom okruženju.
Detetovo okruženje činite vi i ko god sa vama živi. Kakvo će mišljenje vaša deca imati o sebi i kakva će biti njihova interakcija sa drugima uglavnom će se izgraditi na temelju odnosa sa vama i malim krugom oko vas. Vazno je da budemo svesni našeg ponašanja u tim odnosima. Na primer da li uvažavamo ljude koji su nam bliski ili iskaljujemo bes na njima? Porodicni odnosi znacajno uticu na razvoj licnosti i mentalno zdravlje deteta.