Kako je to biti beba?

Kako je to biti beba?

Beba ne zna ništa o tome kako je to biti roditelj. Beba čak nije bila ni beba. Svako bebino iskustvo je novo iskustvo. Gotovo je nemoguće zamisliti kako je to, ali hajde da se potrudimo da imamo to na umu.

Prvo iskustvo u bilo čemu stvara najdublji utisak. Kao odrasli, mi imamo jako malo prilika za neke prve utiske. Kad upoznamo novu osobu, stičemo određeni utisak o njoj, ali on neće značajno uticati na našu filozofiju o ljudima odavno uobličenu. Bebi će život biti lepši i lakši ako su joj prvi utisci o svetu da je on bezbedno i prijatno mesto kome pripada. Kakve god nevolje da je zadese kasnije u životu lakše će podnositi udarce i brže će se oporaviti ako je od samog početka osećala da je važna, da pripada i da je vredna ljubavi. Ako bebi taj osećaj ne usadimo mi kao prvi negovatelji – dobiće drugačije poruke.

Zamislite da ste se najednom našli usred pustinje. Bez hrane, bez zaklona, bez vode i što je najgore, potpuno sami. Kako biiste se osećali nakon sat vremena? Nakon dva sata? Šta bi se desilo da tada u daljini ugledate ljude= raspomamili biste se i pokušali na sve načine da skrenete pažnju na sebe. Vikali biste, vrištali, amhali. Možda se i beba donekle tako oseća. Beba iz materice, sredine koja je prirodno prilagođena njenim potrebama, izlazi u spoljni svet. Nakon rođenja, mora da nam signalizira šta joj je potrebno, a naš zadatak je da analiziramo njene telesne signale kako bismo odgonetnuli šta joj treba. Svaki put kad ona pokuša nešto da nam saopšti a mi na to odgovorimo na odgovarajući način, ona je poput one osobe u pustinji koja je uspela da skrene pažnju ljudima i bila spasena. 

Bebe  na svet dolaze unapred programirane da se vežu, odnosno povežu sa drugima. 

“ Da su samo vaši roditelji pročitali ovu knjigu“ – Filipa Peri

Leave a Reply