Osvrt na odlazak od kuće sa 16 godina u prosečnu američku porodicu – sada iz roditeljske perspektive
Tata i mama bili su nesigurni kada su predložili ideju mog odlaska u Ameriku. Tada nisam to primećivala, sada znam. Sadašnja roditeljiska perspektiva mi govori da su možda potajno priželjkivali da neću pristati. Ali ja, sva uzbuđena, nemajući pojma šta me tamo čeka rekla sam da jedva čekam i insistirala da odem! Sa 16 godina otišla sam u Ameriku. Sama. Otputovala sam u nepoznato. Nisam razmišljala o tome da ću morati da prihvatim običaje i navike sa kojima se nikada ranije nisam susrela. Otišla sam da živim sa porodicom koja je poslala jednu sliku i sa kojom sam jednom razgovarala. Bez video poziva. Tek sada mogu da zamislim kako se moja mama osećala.
I stigla sam. 11 meseci bilo je preda mnom, bez odlaska kući. Nije bilo Whatsappa, Vibera, ni Messengera. Već prvi dan sve je nedostajalo. I naša soba i moja sestra i naša rutina spremanja za spavanje i mama i tata… Tada sam započela potpuno novo i drugačije poglavlje života u skromnoj porodici, u malenom gradu hladne države Michigan.
Običaji koje nisam mogla da prihvatim
Čim sam stigla videla sam da život Amerikanaca u malom gradu u Michiganu nije ni sličan našem, i da ću morati njhove navike da prihvatim kao svoje. Nedelja je bila rezervisana za posetu crkvi. Svaka porodica je donosila po jedan specijalitet od hrane da se poslužimo nakon što otpevamo pesme u religijskom duhu. Pevala sam na silu, nisam slušala popa koji je čitao redove Biblije. Mislim da to nije bilo redu sa moje strane, ali to je bio moj bunt kao reakcija što sam primorana na crkvu, molitve i pesme. Nisu ni pitali šta mislim o tome. Naravno da sada tako ne bih reagovala, ali to su te godine – 16 godina. 🙂 Večeru je uvek pratila molitva. Molitva je za mene bila nepoznata i nepotrebna, štaviše činila je da se osećam neugodno. Host porodica se nije trudila to da razume pa nisu odustajali od želje da me nagovaraju da ja izgovaram molitvu. Nisam mogla. Nisam se osećala prirodno ni prijatno.
Naučila sam da cenim svoje poreklo, svoju porodicu i sve što moja porodica radi za mene. Ne zato što je host porodica bila loša, bili su dobri, ali drugačiji. Nisam odrasla uz njih, uz njihovu kulturu i navike.
Uživala sam u nekim od njihovih mnogobrojnih praznika. Volela sam Dan Zahvalnosti ili Thanksgiving. Pomagala sam host majci da pripremimo hranu i dekorišemo celu kuću za dolazak gostiju. Tih godina Božić kod nas, u Crnoj Gori, a i šire, još uvek nije bio ispraćen tolikim darivanjem (zahvaljujući popularizovanju društvenih mreža naši običaji se munjevito menjaju i postaju sve više američki) tako da je to za mene bilo divno i lepo iskustvo, kupovina, pakovanje i stavljanje poklona pod jelku i otvaranje istih. Takođe, sve poklone za Božić smo kupovali na Crni Petak . Host roditelji su me probudili 3 ujutru kako bismo uihvatili najveća sniženja. To je bilo interesantno. Šoping u 3 ujutru 🙂
Porodični incidenti
Bilo ih je četvoro – Host mama i tata, brat i sestra. Kada sam ih upoznala prvi dan delovali su veseli i puni života. Bili su srećni što sam došla. Brzo su me zavoleli i lepo smo se slagali. Iako su pokušavali od mene da sakriju, kako je vreme odmicalo, njihovi porodični problemi i frustracije polako su isplivavali. Žena koja je bila moja host majka, rodila je moju host sestru sa 17 godina, sa čovekom koji ju je silovao. Dok sam bila tamo taj čovek je često dolazio noću, jako kasno, nenajavljen, i ponekad pijan pod izgovorom da želi da vidi ćerku. Host otac bio je zaposlen,a u slobodnom vremenu bavio se lovom na jelene. Često me pozivao da idem sa njim ,ali to nisam mogla ni da čujem, a ne da učestvujem. Nisam puno vremena provodila sa njim ali bio je dobar prema meni i pažljiv. Sestra od host oca bila je u toksičnoj vezi sa mužem, pa je kod nas dolazila na spavanje jer je muž maltretirao. Imali su dvoje dece. Godinama kasnije, na Facebooku pročitala sam da je ubijena. I tek posle kada sam već živela u Beogradu sam razumela kakav je to haos i ludilo kod njih u porodici. Sada kada razmišlajm deluje kao neka priča za lokalne novine.
Cela ova priča je toliko drugačija od moje porodice uže, a i šire. Sada imam osećaj kao da sam živela u nekoj latino – američkoj seriji. Bila sam jako mlada, pa sve ove stvari nisam doživljavala na način na koji sada to vidim, nisam duboko razmišljala o tome.
Škola je bila divna, na času sam sve naučila
U skoli je bilo lepo. Profesori su se obraćali učenicima sa dostojanstvom. Ta ljubaznost nije bila usiljena – škola je državna. Koncipirana je tako da je fokus bio na nama, učenicima ,da zaista SVE naučimo na času. Ni na jednom času nisam mogla, niti želela da blejim i čekam da zvoni, kao što sam to radila u školi u Crnoj Gori. Mnogo naših profesora je jako nezainteresovano za rad- pa kako da učenici budu drugačiji. Časovi u Americi su bili super organizovani i jako interesantni. Nastavnici su uvek bili 100% pripremljeni za praktičan rad. Uživala sam u prezentacijama i projektima, učenjima kroz primere i igre na časovima. Sve se tako brzo i lako nauči kada je profesor zainteresovan i trudi se da približi učenicima svoje znanje.
Što se tiče društva u školi – svaka druga devojčica bila je trudna. Nastavnici su bili naviknuti na trudnice u školskim klupama i prema njima su se ophodili nežno. Pomagali su trudnicama da sednu u klupe, ukoliko su bile u poodmakloj trudnoći 🙂 To je takođe za mene bilo novo i čudno. Samo godinu dana pre toga imala sam prvog dečka 🙂 Nisam se baš sporazumela sa Amerikankama, pa sam se družila sa drugim stranim studentima sa kojima sam imala puno tema za razgovor i sličnih interesovanja.
Ishrana na koju se nikada nisam navikla
Nikada se nisam navikla na ishranu. Nijedno jelo nije bilo ni slično onome što jedem kod kuće. Živeli su skromno. U Americi živeti skromno, kada je hrana u pitanju, znači hraniti se izutetno nezdravom i jako masnom hranom. Zdrava hrana u Americi je skupa. Skoro uvek je bilo kupljeno kao gotovo, ili polugotovo, začinjeno i sa puno soseva za koje nikad nisam čula pre, a čak i danas tih soseva nema kod nas. Nisam se osećala prijatno da tražim od porodice da se posebno za mene kupuje druga hrana, a sama nisam mogla da odem u supermarktet, bio je daleko. Pa sam odlučila da ću da ćutim i prilagodim se. Tako da sam jako malo jela i stalno bila gladna 😀 Kada bismo otišli na večeru u neki od njihovih Fast Food restorana u početku sam se iznenađivala veličinom porcija hrane i pića koje služe svuda kao i količinom hrane koje oni mogu da pojedu! Posle sam se navikla na te ogromne porcije, ali ne i podlegla istim.
Sistem kažnjavanja kao vaspitna mera?!
Host otac i majka bili su prijatni ljudi, vesele naravi. Ipak, skroz drugačiji od mojih roditelja. Probleme sa decom rešavali su, tj nerešavali, sistemom kažnjavanja. Kako sam i ja postala član porodice, iste mere su sprovodili sa mnom. Za mene je to bilo smešno i čudno. Nisam mogla da ih shvatim ozbiljno. 16 godina živim u porodici u kojoj sve rešavamo razgovorima i sada odjednom me neko kažnjava. Da li je to imalo efekta? Ne. Ni na mene, a ni na njihovu decu. Ne ponosim se da kažem da sam radila njima iza leđa, ali valjda je to bio deo odrastanja i sazrevanja. I već tada sam mogla da vidim da kazna ima kontra efekat. Njihova ćerka je takođe radila sve kontra od onoga šta su želeli od nje. A ja to nisam radila kod svojih roditelja, nikada. Za godinu dana dok sam bila u američkoj porodici nisam čula da razgovaraju o nekom problemu. O ovome sam pisala u postu na Instagramu “Da kazne vaspitavaju, zločina više ne bi bilo“.
Takođe, važno je napomenuti da mi je teško bilo povinovati se pod autoritetom “roditelja” koji ne znaju šta je Crna Gora i pitaju da li se u mojoj zemlji prča Španski. Pitaju imamo li televizor,da li je kod nas stalno vrućina, imamo li auta ili jašemo konje. Da, to su pitali. Razmišljala sam tada, i sada to mislim – da treba nekog na pola sata da primim u kuću istražila bih dobro ko je i odakle dolazi, a da primam nekog da bude član moje porodice na duži period – mislim da bih sve moguće detalje o toj osobi znala 🙂
Iskustvo koje me oblikovalo i učinilo jačom
Posetila sam Ameriku, SAD, nakon ove godine još 3 puta. I definitvno kažem da Amerika nije ista zemlja turisti i lokalcu. Skroz je drugačije iskustvo. Uz lokalce i život sa njima zaista sam upoznala kulturu, ljude, školovanje, navike, običaje….
Kad sve saberem i oduzmem mogu da kažem da je bilo lepo. Mnogo sam lepih i neponovljivih momenata doživela. Neki blede, neki su izbledeli, a neke nikada neću zaboraviti. A najdivnije je to što je ta porodica pristala da brine o meni kao njihovom detetu na celih godinu dana. Ne mogu ni da zamislim kolika je to odgovornst. Divim se na hrabrosti njihovoj da se upuste u tu avanturu.
U ovom iskustvu sam bolje upoznala sebe. Razumela sam ko je moja prava porodica i koje su naše velike vrednosti. Spoznala sam američku kulturu, običaje i navike. Razumem zašto moji roditelji nisu kažnjavali i zašto su insisitrali na razgovorima. Odjednom mi je postao jasan svaki postupak mojih roditelja. Zato što sve što moji roditelji rade, ja nisam imala celih godinu dana. I počela sam to da cenim. I zato mi je drago da sam bila deo celog iskustva.
Čuvam u srcu Michigan i host porodicu koja me je volela i brinula o meni. Smatram da je to pozitivno uticalo na mene i da sam se psihički vratila spremnija i jača za nove izazove.
