Sigurna sam da ne postoji osoba koja voli da čuje “ Eto, jesam li ti rekla? Ili “A, lepo sam ti rekla, a nisi me slušao(la) itd…”
Kada nešto ne uradimo kako treba, ono što najmanje u tom trenutku želimo je da nas neko napominje na to. To nas mahom navodi da osećamo sramotu i ranjivost, a onda sledi ljutnja.
Razmislimo malo. To je omalovažavanje. Sva ova pomenuta osećanja ne utiču pozitivno na zdrav odnos sa partnerom, sa decom i bilo kim ko nam je važan.
Naime – “Eto vidiš! Rekla sam ti” izgleda kao žudnja za priznanjem da smo inteligentniji i pametniji od druge osobe. Što je ok, osim u slučaju kad jasno ide na račun duge osobe, kao što je ovde.
Smatram da je to indirektno agresivan način na koji izražavamo da smo ljuti jer naš predlog nije saslušan ili isfrustrirani što je izabrano nešto drugo uprkos našim upozorenjima.
A šta u stvari najviše nervira u svemu tome?
Kada nam se nešto neželjeno već desilo, uvek razmišljamo kako smo mogli da pretpostavimo šta će se desiti. Drugim recima već govorimo sebi “rekla sam ti” i zaista nam ne treba neko drugi ko će to da nam govori.
Kada je nama upućeno ” Eto, vidiš , a lepo sam ti rekao(la)” , bez obzira u kakvoj smo vezi sa osobom koja nam to govori uvek je najbolje odgovoiriti sa: “Jesi, u pravu si”
Tako je jednostavno. Priznanje. Ne nameće krivicu, ne dramatizuje situaciju. Činjenica. Direktno, ne napadno, čisto i koncizno.
Čuvajmo jedni druge.
